Игуман Стефан. Хајд' отолен, што којешта дробиш

Хајд' отолен, што којешта дробиш!
Дим на Божић, великога чуда!
Како ће се свенародња жертва
без облаках дима учинити?

Чује се грмљава пушаках низ поље. Појаха Владика Данило хата и изиде у поље. Кад ето низ поље пет шест стотинах људих. Он потрчи коња и брже боље дође међу њих. Они се сви око њега у коло окупи. Видећи владика пет Мартиновићах, Вука Бориловића и три своје слуге све крваве, поче запитовати.

Владика Данило

Причајте ми што је тамо било:
ал' сте вуци али сте лисице?

Војвода Батрић

Весели су гласи, господаре,
клањамо се Богу и Божићу.
Најприђе ти Божић честитамо,
честитамо Божић Гори Црној!
Ми пет братах пет Мартиновићах
и три твоје слуге највјерније
са соколом Бориловић - Вуком
покласмо се синоћ са Турцима.
У помоћ нам ко год ћу притече,
сакупи се војске као воде.
И што ћу ти дуљити причање?
Колико је равнога Цетиња,
не утече ока ни свједока,
ни да каже како им је било,
те под сабљу своју не метнусмо
који ни се не кће покрстити;
Који ли се поклони Божићу,
прекрсти се крстом христијанскијем,
узесмо га за својега брата.
Куће турске огњем изгоријесмо,
да се не зна ни стана ни трага
од невјерна домаћега врага.
Из Цетиња у Ђеклић пођосмо.
Ћеклићки се разбјежаше Турци
мало кога од њих посјекосмо
ма њихове куће попалисмо;
од мечета и турске џамије
направисмо проклету гомилу,
нека стоји за уклин народу.

Владика Данило

Благо мени, моји соколови,
благо мени, јуначка свободо!
Јутрос си ми дивно воскреснула
из гробовах нашијех ђедовах!

Скида се с коња Владика, те грли и целива јунаке који су почели бој с Турцима; И тако иду низ поље пјевајући и пушкама весеље чинећи. Када дођоше близу цркве, али је Игуман Стефан пред црквом и јошт један калуђер, који држаше свети путир у руке.

Игуман Стефан

Ја не види, него чујем доста.
Хајте, браћо, те се причешћујте
без приправе и без испов'јести,
а ја мичем све на моју душу.

Приступају и причешћују се који не бјеше руча. Пошто се причестише, наврћеше пецива и почеше коло водити. А Владика уљезе у кућу и уведе са собом пет Мартиновићах, Вука Бориловића и три његове слуге за њима уљегоше. Пеку се пецива, играју се момчад сваке игре и коло поје.

Коло

Бјеше облак сунце ухватио,
бјеше гору тама притиснула,
пред олтаром плакаше канђело,
на гусле се струне покидале,
сакриле се виле у пештере -
бојаху се сунца и мјесеца;
бјеху мушка прса охладњела,
а у њима умрла свобода,
ка кад зраке умру на планину,
кад утоне сунце у пучину.
Боже драги, свјетла празника!
Како су се душе прађедовске
над Цетињем данас узвијале!
Играју се на бјела јата,
како јата дивних лабудовах
кад се небом ведријем играју
над образом свјетла језера.
Соколови пет Мартиновићах,
које једна прса задојише
а одњиха једна колијевка,
два Новака с барјактаром Пимом,
и витезе Бориловић Вуче,
који први удристе на Турке, -
ко умије вама сплести в'јенце?
Споменик је вашега јунаштва
Гора Црна и њена свобода!

Излази Игуман Стефан међу народ, и носе за њим два момка међу собом једну синију и на њој двадест оках шенице варене, измијешате зрнима шипчанима, налите добро вином и медом. Народ се чуди његову послу и сав се окупи около њега да гледају што ће да ради. Момци поставише кољиво на сред великога гувна, а Игуман поче говорити.