Вук Мићуновић

Не, владико, ако Бога знадеш!
Каква те је спопала несрећа
тено кукаш као кукавица
и топиш се у српске несреће?
Да ли ово светковање није
на кому си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти?
И без тога ово нам је слава,
на коју се врсни момци купе
способности своје да кушају,
силу мишце и брзину ногах;
стријељањем да се надмашају
и сјечењем у опкладу плећах;
да слушају божју летурђију
и да воде коло око цркве -
да витештвом прса набрецају.
То је тамјан свети јунацима,
то гвоздени срца у момцима!
Тури такве разговоре црне!
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана глава:
видиш ове пет стотин момчади,
које чудо снаге и лакоће
у њих данас овђе видијесмо?
Виђаше ли како стријељају,
ка се града вјешто изиграше,
како хитро грабљаху капице?
Тек што вучад за мајком помиле,
играјућ се страшне зубе своје
већ умију под грлом острити;
тек соколу прво перје никне,
он не може више мировати,
него своје размеће гнијездо,
грабећ сламку једну и по једну
с њом пут неба бјежи цијучући.
Све је ово некаква наука!
Без момчади ове те су овђе
шест путах је јошт овлико дома;
њина сила, то је твоја сила.
Докле Турци све њих савладају
многе ће се буле оцрнити;
борби нашој краја бити неће
до истраге турске али наше...
Нада нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу.
У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!

Изнијели су крсте с Ловћена наврх Црквине, па су по врху сјели, гађају пушкама и броје колика пута која одјекне.

Сердар Јанко Ђурашковић

Чудне пушке, ваља мушку главу!
Свака наша шест путах одјекне,
а џефердар Томановић-Вука
девет путах једнако се чује.

Сердар Радоња

Видите ли чудо, Црногорци!
Присука сам педесет годинах,
на Ловћен сам вазда љетовао,
излазио на ову вршину:
сто путах сам гледао облаке
ђе из мора дођу на гомиле
и прекриле сву ову планину,
отисни се тамо али тамо
с сијевањем и с великом јеком
и с ломљавом страшнијех громовах;
сто путах сам овђена сједио
и грија се мирно спрама сунца,
а под собом муње и громове
гледа, слуша ђено цијепају;
гледа јеком града стравичнога
ђе с' пода мном јалове облаци,
ал' овога чуда јошт не виђех!
Видите ли, ако бога знате,
колико је мора и приморја,
равне Босне и Херцеговине,
Арбаније управо до мора,
колико је наше Горе Црне,
све је облак притиска једнако,
свуд се чује јека и грмљава,
свуд испод нас муње сијевају,
а нас једне само сунце грије.
И доста је добро примарило
ка је ово брдо вазда хладно.

Обрад

Виђесте ли чудо и знамење
ка се двије муње прекрстише?
Једна сину од Кома к Ловћену,
друга сину од Скадра к Острогу,
крст од огња жива направише.
Ох, диван ли бјеше погледати!
У свијет га јошт није таквога
ни ко чуо нити ко видио.
Помоз, Боже, јаднијем Србима,
и ово је неко знаменије!