Војвода Драшко

Нема тога ко с' не боји чега,
да ничега ано свога хлада.
Они страха другога немаху
до од жбирах и до од шпијунах;
од њих свако у Млетке дркташе.
Кад два зборе штогод на улицу,
трећи ухо обрне те слуша,
па онај час трци судницима,
кажи оно што они збораху
и попридај штогод и поглади.
Суд онај час она два ухвати,
па на муке с њима у галију.
Од тога ти бјеху погинули,
међу собом вјеру изгубили.
Колике су с краја у крај Млетке,
ту не бјеше ни једнога чојка
један другог који не држаше
за тајнога жбира и шпијуна.
Грбичић се мени кунијаше
да су једном жбири и шпијуни
облагали једнога принципа
пред сенатом и свијем народом,
и да су му главу откинули
баш на стубе његова палаца.
Како их се други бојат неће
кад могаше облагати дужда!

Кнез Јанко

А бјеше ли игре у Млеткама,
ка ово те се ми играмо?

Војвода Драшко

Бјеше игре, али другојаче.
У једну се кућу сакупљаху
пошто мркни и пошто вечерај.
Кућа бјеше сила од свијета,
ужди у њој хиљаду свијећах;
по зиду јој свуд бјеху пањеге,
цијеле се напуни народа,
тако исто и кућа остала;
свуд могаше из зида виђети
ђе вираху ка миши из гњ'језда.
Док се једна подиже завјеса,
трећи дио од куће отвори.
Боже драги, ту да видиш чуда.
Ту измиље некаквога пука,
то ни у сан никад доћ не може,
сви шарени као дивље мачке.
Док их стаде по кући кривања,
ђе ко бјеше запљаска рукама;
имах мртав паднут од смијеха!
Мало стаде, они отидоше,
а за њима други изидоше.
Такве бруке, таквијех грдилах
нигђе нико јошт видио није!
Носине им по од кварта бјеху,
истрештили очи као тенци,
а зинули ка курјаци гладни;
а дрвене ноге насадили,
па иђаху као на кључеве;
облачили прње и јачине,-
усред подне да га човјек сретне,
сва би му се коса најежила.
Докле неко, да му Бог поможе,
из онијех пањегах завика:
"Бјеж, народе, е изгоре кућа!"
Боже драги, да ту бруку видиш.
Стаде јека, клепет и ломјава,
стаде писка, капе попадаше,
стотина их испод ногах оста;
све се наби, да кркнут не може,
као стока кад је звјерад гоне.
Те ми опет сјутрадан на игру,
кад у кућу нигђе нико нема,
но је пуста кућа затворена.
И јошт ћу ви једну спрдњу причат
(а знам чисто вјероват нећете):
видио сам људе у Млеткама
ђе на коноп скачу и играју.

Кнез Роган

То не може бит истина, Драшко,
него су ти очи замаштали.

Војвода Драшко

Не знам ништа, но сам их гледао;
и сам мислим да је маштаније.

Обрад

Ада што је него маштаније!
Ја сам чуо од једнога ђеда,
у Боку су једни доходили
из Талије, или откуд друго,
на наш пазар исти излазили,
па викнули цијелу народу:
"Погледајте онога кокота!"
Кад погледај онога кокота,
али шљеме за ногу потеже.
Кад онај час, није него сламка!
Другом викни: "Послушај народе,
свак ће сада грозд у руку имат,
грозду ће те бритве принијети,
ал' чувајте, да вас јад не нађе,
немој који грозда откинути!"
Докле свако за по грозд ухвати,
принијеше бритве гроздовима;
кад виђеше чудо невиђено:
сваки себе за нос дохватио,
догна бритву до својега носа!
Докле трећи саврх зида викну:
"Чуј, народе, не потопите се!"
У то рикни низ пазар ријека;
или било мушко или женско,
свак, да гази, уздигни хаљине.
Кад ни воде ни од воде трага,
но свак дига у пазар хаљине
и кренуо ка да воду гази!
Кад виђели е их погрдише,
скочи народ, и би их побили,
но утеци у Котор Латини.-
То играње исто је овакво
што на коноп играју, војвода!