Вукота Мрваљевић

Не прелаз' ми преко пушке, Бајко,
но се натраг преко ње поврати!

Вук Мићуновић (шапти на ухо сердару Јанку)

Овај држи за реп аџи-Аџа,
и пуштит га задовијек неће
док погине кучка али жрвни.

Скендер-Ага (Види Вука ђе шапти; није му мило)

Што је ово браћо Црногорци?
Ко је овај пламен распалио?
Откуд дође та несрећна миса
о превјери нашој да се збори?
Нијесмо ли браћа и без тога,
у бојеве јесмо ли заједно?
Зло и добро братски дијелимо.
Коса млада на гробље јуначко
сипље ли се булах ка Српкињах?

Сердар Вукота

О проклета земљо, пропала се!
Име ти је страшно и опако.
Или имам младога витеза,
уграбиш га у првој младости;
или имах чојка за човјество,
свакога ми узе приђе рока;
или имах китнога вијенца
који круни чело невјестама,
пожњеш ми га у цв'јету младости.
У крв си се мени претворила!
Истина је, ово није друго
до гомиле костих и мраморах
на којима младеж самовољна
показује торжество ужаса.
О Косово грдно судилиште,
насред тебе Содом запушио!

Вук Мићуновић

Пи, сердаре, грдна разговора!
Што су момци прсих ватренијех,
у којима срца претуцају
крв уждену пламеном гордошћу?
Што су они? Жертве благородне
да прелазе с бојнијех пољанах
у весело царство поезије,
како росне свијетле капљице
уз веселе зраке на небеса.
Куд ће више бруке од старости?
Ноге клону, а очи издају,
узблути се мозак у тиквини,
пођетињи чело намрштено;
грдне јаме нагрдиле лице,
мутне очи утекле у главу,
смрт се гадно испод чела смије
како жаба испод своје коре.
Што спомињеш Косово, Милоша?
Сви смо на њем срећу изгубили;
ал' су мишца, име црногорско
ускрснули с косовске гробнице
над облаком, у витешко царство,
ђе Обилић над сјенама влада.

Сердар Иван Петровић

С Мухамедом и глупост у главу!
Тешко, Турци, вашијем душама,
што облисте земљу њеном крвљу!
Малене су јасли за два хата.

Ферат Зачир, кавазбаша

Јок, сердаре, не угађеш путом!
Вјера турска поднијет не може
да се хаба докле глава скочи.
Иако је земља поузана,
двије вјере могу се сложити,
ка у сахан што се чорбе слажу.
Ми живимо као досад братски,
па љубови више не требује.

Кнез Јанко

Бисмо, Турци, али се не може!
Смијешна је ова наша љубав.
Грдно нам се очи сусретају,
не могу се братски погледати,
но крвнички и некако дивље:
очи зборе што им вели срце.

Вук Мандушић

Глете, људи, лијепа сарука!
Ђе га купи, ага, аманати?

Арслан-Ага Мухадиновић

Нијесам га, Вуче, куповао,
но ми га је везир поклонио
кад сам љетос у Травник ходио.

Вук Мандушић

Љубови ти, набави ми такви!
Даћу вола за њега из јарма.

Арслан-Ага Мухадиновић

Ја ћу ти га поклонити, Вуче,
тек ако ћеш да се окумимо;
мило ми је с таквијем јунаком.

Вук Мандушић

Нема кумства без крштена кумства,
ако хоћеш и четвороструко.

Арслан-Ага Мухадиновић

Шишано је исто ка кршћено.