Игуман Стефан. Ја имадем осамдесет љетах

Ја имадем осамдесет љетах.
Откако сам очи изгубио,
ја сам више у царство духовах,
иако ми јошт тијело душу
задржаје и крије у себи
како камен подземна пештера.
Ја сам много обиша свијета.
Најсветије небесне храмове
што је земља небу подигнула
ја сам редом сваки полазио,
насрка се дима с жертвениках.
Пења сам се на свештену гору
са које је страшно предсказање
своје судбе Јерусалим чуо.
Разгледа сам и све три пећине:
ђе се сунце христјанству роди,
ђе је небо јасли освештало,
ђе су цари небесном младенцу
похитали с даром поклонити се.
Гледао сам Гетсиманску башту,
оцрњену страшћу и издајом.
Свјету лампу луд вјетар угаси!
Ми видимо на плодним њивама
ђе се грдно трње растићило,
храм Омаров ђе се повисио
на свештени основ Соломонов,
ђе Софија за коњушку служи.
Смијешна су својства наше земље,
пунана је лудијех премјенах.
Природа се сваколика пита
сунчанијем чистијем млијеком;
у пламен се и оно претвара,
данас жеже што јуче њивљаше.
Колијевке какве би требале
не имаду све наше ријеке;
видимо ли ми ова страшила
ђе пустоше немилосрдно земљу?
Време земно и судбина људска,
два образа највише лудости,
без поретка најдубља наука,
сна људскога ђеца ал' очеви,-
је ли ово причина управа
којој тајну постић не можемо?
Је л' истина е ово овако,
ал' нас очи сопствене варају?
Иште свијет неко дјеиствије,
дужност рађа неко попечење,
обрана је с животом скопчана.
Све природа снабд'јева оружјем
против неке необуздне силе,
против нужде, против недовољства:
оштро осје одбрањује класје,
трње ружу брани очупати;
зубовах је туште изоштрила,
а роговах тусте зашиљила;
коре, крила и брзине ногах,
и цијели ови беспореци
по поретку некоме сљедују.
Над свом овом грдном мјешавином
опет умна сила торжествује;
не пушта се да је зло поб'једи,
искру гаси, а змију у главу.
Муж је бранич жене и ђетета,
народ бранич цркве и племена;
чест је слава, светиња народња!
Пас свакоји своје бреме носи;
нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стјесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би у кам очајала.
Страдање је крста добродјетељ;
прекаљена искушењем душа
рани т'јело огњем електризма,
а надежда веже душу с небом
како луча с сунцем капљицу.
Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара,
а за њега, види, није земља.
Је ли јавје од сна смућеније?
Име чесно заслужи ли на њој,
он је има рашта полазити;
а без њега- у што тада спада?
Покољење за пјесну створено,
виле ће се грабит у вјекове
да вам в'јенце достојне саплету;
вас ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит!
Вам' предстоји преужасна борба:
племе ви се све одрекло себе
те црноме работа Мамону!
Паде на њем клетва бешчестија.
Што је Босна и по Арбаније?
Ваша браћа од оца и мајке;
Сви уједно и доста работе.
Крст носити вама је суђено
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак в'јенац, ал' је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти.
Већ вас виђу под сјајним покровом,
чест, народност ђе је васкреснула
и ђе олтар на исток окренут,
ђе у њему чисти тамјан дими.
Славно мрите, кад мријет морате!
Чест рањена жеже храбра прса,
у њима јој нема боловања.
Поругани олтар јазичеством
на милост ће окренут небеса!

Сви поспаше, а Игуман сједи уз огањ, броји бројанице и сву ноћ чита молитве међу њима.

Зора је, дижу се, припасују оружје да крећу дома. Чуде се гладујући старога Игумана ђе сједи уз ватру. Броји бројанице и нешто у себи чита, а они, како се који диже, тако му приступа и љуби га у руку из уваженија, рашта лијепо и мудро збори.